Glava prva

– Ako još jednom čujem nekog da kaže ‘celo vreme” ili nešto slično tome, dobiće keca u dnevnik ko vrata. Jel jasno? – rekla je mirnim tonom i jedva čujno, autoritativna profesorka fizike i filozofije Mirjana Mira Trifunović, strah i trepet Više odnosačke škole na Mirjevu. Učinila je to upisujući čas. Takoreći, iz čista mira. Ništa logički nije prethodilo ovom događaju. Makar je tako delovalo učenicima.
Razume se, Trifunovićka je imala jake razloge da ovo kaže. Samo nekoliko minuta ranije, u zbornici je izbila svađa, zatim i tuča oko ovog pitanja. Zlatibor je po običaju bio najagresivniji. Ovaj stameni profesor biologije i srpskog, posegao je za dnevnikom drugog-dva i zapretio njime bibliotekarki koja je samo svratila da popije kafu. Onda je na svoju nesreću rekla:
– Dva sata sam čitala novi roman Filipa Davida. I celo vreme mi je bilo zanimljivo. A znaš i sama…
Nije stigla da završi rečenicu. Dnevnik joj je već bio nad glavom, a Zlatibor je urlao:

– Celo ne može da se odnosi na vreme nego samo na prostor ili predmete. Ceo može biti, na primer, hleb ili lenjir, ali vreme nikako! Jeste li shvatili koleginice?

Uplašena bibliotekarka instinktivno se sklonila u stranu prolivši punu šolju turske kafe i to pravo Trifunovićki u krilo.

– Jaoooooooooooooooooooooooooooooo! – zaurla Trifunovićka tako da su i učenici koji su prolazili pored učionice mogli jasno da je čuju. Srećom, nije prolazio niko. Bio je veliki odmor.

– Molim vas, izvinite… Jao, kako sam trapava. Ali stvarno sam se uplašila od ovog dnevnika i gospodina Zlatibora.
– I treba da se plašiš – odbrusio joj je Zlatibor, koji se inače prezivao Zlatić, i pomirljivo spustio dnevnik da mu visi niz noge i vratio ga na mesto.

– Nego, izvinite kolega Zlatiću. Moram nešto da vas pitam.

– Recite.

– Da li i čas može da bude ceo?

–  Može, što ne bi mogao?

–  Pa zato što je čas jedinica za vreme, a vi sad rekoste da ceo ne može nikako da se odnosi na vreme.

–  Pričate potpune gluposti, koleginice. Pa ovo znaju i mala deca. Ceo ne može da se odnosi na vreme i tačka.

– Pa kako onda može da se kaže ceo čas?

– Zato što je tu čas samo jedinica vremena, a ne i celokupno vreme!

– Aha, znači može celokupno, a ne može celo vreme?

– Naravno da može celokupno. Celo i celokupno nije isto. Da li ste ikad čuli da neko kaže da ne može da se kaže celokupno vreme? Naravno da niste zato što je to ispravno.

E tu su tek i ostali profesori počeli da učestvuju u razgovoru, najpre slušajući, a Mirna Naumović, takođe srpkinja i biologičarka, krišom je sa svog telefona otišla na neku jezičku Fejsbuk grupu i postavila pitanje može li se reći celo vreme.

U diskusiju se, logično, prva nadovezala profesorka Trifunović koja je fleku na suknji uklonila “kofenidorom”, klinserom za mrlje od kafe, a opekotinu “plamgasom plus”.

– Sramota je to što radite u biblioteci jedne ovako ugledne škole, a ne znate da vreme ne može biti celo. Zaista je sramota. Ne samo za vas nego i za ovu školu.

Bibliotekarka se zacrvenela od stida. Bila je to jedna povučena i mila devojka koja je volela da čita. Svima je bila draga i voleli su je i profesori i učenici zbog njene blagote i smirenosti, srdačnosti i ljubaznosti. Nema te knjige koju ona nije mogla da nabavi. Nije bilo tog đaka koji nije dolazio makar da je vidi jer je usput bila i neobično lepa.
Tako da nije čudno što su se ostali iznenadili, a neki od njih, po prirodi stvari, osetili potrebu da joj stanu u odbranu. Prvi među njima javio se školski psiholog zadužen za rodnu ravnopravnost Mihajlo Mihailović - Pupin (tako su ga zvali i deca i profesori).

– Slušajte vi, Trifunovićka, pre svega bi trebalo da izražavate više poštovanja prema svojim kolegama, a drugo, da li ste baš toliko sigurni u to što tvrdite da čak vređate i pretite?

– Naravno da sam sigurna. To zna svako dete. To se uči od malih nogu! Neshvatljivo je da ljudi prave takve greške i to oni koji su diplomirali na Fililoško-pomorskom fakultetu.

– A da pogledamo u rečnik? – predložila je stidljivo  simetrološkinja Paunović koja je sedela u samom ćošku zbornice i ispijala svoj čaj.

– Koji rečnik? Da li ste vi normalni? To je kao da sad listamo udžbnike da proveravamo da li je Zemlja okrugla ili ravna ploča.

Uto se javi profesorka Naumović koja je dobila odgovor na grupi koji je potvrđen uz čak sedam lajkova, i to za tako kratko vreme.

– Evo, pitala sam stručnjake i svi se slažu. ‘Celo vreme nije pogrešno jer pridev ceo može da ima više značenja. Jedno od njih je i vremensko, u šta se možemo uveriti iz Rečnika Matice srpske gde pod značenjem 2.a. piše ’onaj koji nije prekinut (u prostornom ili vremenskom smislu).

– Koje stručnjake?

– Stručnjake za jezik sa jezičke Fejsbuk grupe Naš jezik.

– Ahahahahahahahahahahaha! – prasnuše istovremeno i Trifunovićka i Zlatić - Fejsbuk!

– Pa dobro, ako ne verujete živim ljudima, stručnjacima koji se služe Fejsbukom, dajte da pogledamo u rečnik. Zašto ste toliko protiv toga?

– Zato što nema potrebe! To svi znaju!

– Imamo rečnik u biblioteci, idem da ga donesem.

– Idite i donesite ga i možete usput i da prolijete kafu po njemu. Prostakušo! – nije odustajala Trifunovićka.
I baš tad je zvonilo.

***

– Celo vreme nije pogrešno!

– Molim?!

– Kažem da celo vreme nije pogrešno. Raspitao sam se o tome i uverio se da nije. Pridev ceo može da se odnosi i na prostor i na vreme. Reči često imaju različita značenja i ta pojava se naziva polisemija – Izgovorio je Marko iz poslednje klupe koji je ovom svojm drskošću zaradio da se čitavo odeljenje okrene celom gornjom polovinom tela i unezvereno ga pogleda. Odmah nakon toga, pogledi su se okrenuli ka Trifunovićki, po inerciji, da vidimo njenu reakciju. Kolena su klecala, knedle su se gutale, tenzija je rasla, a nelagoda je ispunila svaki centilitar učionice.

Trifunovićka je krenula mirno da otvara dnevnik, dakle da upiše tog keca, ali pritisak je bio prevelik. Umesto dnevnika, greškom je uzela pomoranžu, a umesto da okreće listove počela je da je guli koru. Učenici su razmenili zbunjene poglede. Šta li bi ovo trebalo da znači? - provejavalo je pitanje pomalo potiskujući onu nelagodu i spokojno je pretvarala u teskobu i nespokoj.

Trifkača, kako su je đaci ponekad od milošte zvali, skontala je šta radi negde pri polovini ljušćenja pomorandže, ali sad je trebalo nekako zataškati ovaj blam. Ali kako?

Spas je došao sasvim neočekivano, od Nataše, učenice iz fine gradske porodice koja je stanovala negde u Dalmatinskoj.
– Celo vreme je pogrešno jer nešto što je celo može da se odnosi samo na prostor i predmete. Na primer, hleb može da bude ceo, ali vreme nikako!
– Naravno, bravo Natašice. Zato sam i uzela da gulim ovo pomorandžu, da sačekam da malo mućnete glavom.

– Ali profesorka – nastavila je Natašica – Zar niste rekli da ćete mu dati jedinicu?

– Jao da, dobro me podseti. Marko - jedinica!

– Ali profesorka, nije fer. Molim vas da proverimo u rečniku. Sasvim sam siguran da pridev ceo može da se odnosi i na vreme.

– Možeš ti da budeš siguran koliko hoćeš, ali kec je kec. Razumeš? Isto kao što su vrata vrata – duhovito je odbrusila ugledna profesorka koja je inače bila poznata i po tome što je bila učlanjena i u Srpsku jezičku asocijaciju i s te pozicije učestovovala u postavljanju pitanja za takmičenja iz srpskog, iako je predavala fiziku i filozofiju. Na to mesto dospela je zahvaljujući svojim pregalačkim radom na nezi srpskog jezika kroz razne tekstove koje je objavljivala u raznim uglednim novinama, kao što je Znam sve, primera radi.

– Nemojte profeosrka! Dajte da prvo proverimo za svaki slučaj! – čulo se iz odeljenja.

– Ko je to rekao?

– Ja – ponovo se čulo iz odeljenja.

– Dobro, Smiljana, izađi do biblioteke i donesi rečnik.

– Koji?

– Znaće bibliotekarka. Samo joj reci da sam te ja poslala.

I ode Smiljana po rečnik, a profesorka razvezala o momentu impulsa. Nije stigla čak ni da objasni o kakvoj se to pojavi radi jer se Smiljana vrlo brzo vratila. Čak se čulo da je trčala kroz hodnik. Ogromna knjižurina. Matičin jednotomnik. Da se čovek uplaši od njega.

– Dakle… da vidimo… Celo, celo, celo… evo ga. Celo, jekavski cijelo, matematički, ceo, potpun broj, potpuno veličina: jedno celo, celina, biti organizovan kao jedna celina. Dobro, Marko, gde ti je ovde vreme? Daj da ne trošimo više to isto vreme na gluposti, evo ti ta jedinica pa ti posle pametuj.

– Profesorka, to je imenica. Nama treba pridev ceo. Molim vas, pogledajte pod ceo.

– Jel ja tebi ličim na neku budalu ovde? Jesmo rekli ceo vreme ili celo vreme?

Ali mu ipak nije upisala jedicu. Nije mu to odmah rekla. Štaviše, napravila se da upisuje. Posle časa ga je pozvala da ostane u učionici.

– Marko, čisto da znaš da ti nisam upisala onu jedinicu. Nešto sam se iznervirala. Nisi ti kriv. Ali svejedno, molim te, nemoj više da mudruješ o tome kako je celo vreme ispravno.

– Neću, profesorka. Hvala.