Druga glava

Marko se vratio kući skrušen. Znao je da je u pravu, ali nije bilo načina da to i dokaže. Ta večita dilema - “reći roditeljima ili ne” dodatno ga je razdirala. Činjenica da mu je otac univerzitetski profesor, više je imala loših nego dobrih strana. Svi njegovi nastavnici su to znali, još od početka školovanja. Jedni su pokušavali da na to ne obraćaju pažnju, drugi su smatrali da je samim tim Marko u školi privilegovan u odnosu na druge đake, ali najveći broj profesora u školi je smatrao da su profesori na univerzitetu uljuljkani snobovi koji ne rade svoj posao i ne bave se svakodnevnim životnim problemima koji imaju veze s njihovom strukom jer smatraju da je to ispod njihovog nivoa. To je pogotovu važilo baš za slučaj jezičke prakse. Ako bi Marko kod svoje profesorke urgirao preko svoga oca, ona bi po svoj prilici priznala grešku, ali to bi dalekosežno imalo mnogo loše posledice po njega. Trifunovićkin bes pretvorio bi se najpre u zajedljivost i sitne podvale, a zatim u želju za osvetom nad učenikom i nadmenim i arogantnim ocem, koji je zavraga još bio i poznat široj javnosti, čuveni profesor Jufkić, autor rečnika i udžbenika koji su se nalaziili u svakoj kući, a pritom dugogodišnji direktor Instituta za alternativnu lingvistiku, čiji je ujedno bio i suosnivač.

A kod kuće haos! Metež, lom, rusvaj i pakao. Keva i ćale se ponovo svađaju. Ko bi rekao da dva ugledna akademska građanina mogu tako da se ponašaju. Kao i obično, okršaj se odvijao u kuhinji, njihovom omiljenom mestu za svaku vrstu i najmanje razmirice i ozbiljne kavge.

– Ako može obadva, onda može i jedansto umesto sto! – urlala je majka Dragica vitlajući ogromnim kuhinjskim nožem kojim je inače seckala krastavac, ali onom ko nije dobro poznavao odnose u kući moglo je izgledati kao da njime preti svome mužu.

– E jeste, jedansto, to je baš onako mnogo poznata reč i svi smo za nju čuli – branio se Branislav Brana Jufkić, nimalo mirnijim ili pomirljivijim tonom, takođe vitlajući nožem kojim je zapravo seckao paradajz, ali nekom sa strane, ko nije najbolje bio upoznat sa relacijama u domu Jufkića, moglo je…. Znamo već kako bi to moglo izgledati.

– Vi sa tog glupog Instituta se ne bavite ničim drugim sem što nervirate nas obične ljude. Sad odjednom može sve, je li? Sve ono što su nas učili celog života je pogrešno, od reda do reda, baš sve. Ma idi bre. To je pleonazam! Alo, pleonazam! Jedna od najpogrešnijih stvari u srpskom. Šta će ti oba ako imaš dva!

– Dragice, molim te, vodili smo ovu raspravu već sto puta. To jeste pleonazam, to nije sporno, ali mi…

– Prestanite! – zaurlao je Marko. Vas dvoje ste zreli za ludnicu a ne za fakultet. Da li vi shvatate da se neprekidno shvađate oko gluposti? Ja to više ne mogu da izdržim! Ovo vaše ponašanje je nedopustivo. Svako normalan bi pored vas poludeo!

Muk koji je u prostoriji nastupio posle ovog Markovog mini performansa zbunio je i njega samog. Dragica je mirno nastavila da secka krastavac za šopsku kao da se ništa nije ni dogodilo, a Brana je piljio u svog sina, očekujući da kaže još nešto, da poentira, zanemarujući činjenicu da i njemu nož još uvek visi u desnoj ruci. Znao je i Marko da ovo nije dovoljno i bilo je već sad jasno ovim bistrim umovima da on, inače miran i povučen momak, ne bi nastupio tako da ga nešto drugo nije tištilo. Nije bilo izlaza. Moraće da kaže.

– Vi se tu istresate jedno na drugom, a sin vam ima ozbiljnih problema. Meni je danas u školi nanesena duševna bol! – izvalio je Marko istog momenta se zacrvenivši zbog previše ekspresivnog stila kojim se poslužio. Ovo kao da je izvadio iz nekog prosečnog romana za lektiru iz osnovne škole. Roditelji skamenjeni.

– Duševna bol? – rekla je zabrinuta majka vidno usporivši seckanje krastavca.
– Kakava duševna bol?

– Dobro, stanite, malo sam preterao. Ne znam odakle mi taj izraz, ali ajde da kažemo ovako. Nepravda.

– Šta su ti uradili?

– Trifunovićka mi je umalo upisala keca jer sam tvrdio da ‘celo vreme’ nije pogrešno.

– Ajde?!

– Pa zar nije? – uletela je Dragica dupliravši brzinu seckanja – Nemojte mi reći da sad i to može?

Tu se Brana Jufkić lupio po glavi, privukao najbližu stolicu, nalaktio se na kuhinjski sto, polako odložiio nož na dasku pored paradajza, dva-tri puta duboko udahnuo i izdahnuo i napokon ispustio ono svoje čuveno: „UH!”

Marko je isto seo za sto, i dalje skrušen, sad još dodatno postiđen, a i uplašen jer je shvatio da džumbus tek sledi. Tu je i Dragica malo spustila ton i prestala sa seckanjem skakavaca.

– Pustite me da razmislim – napokon je započeo otac porodice – Marko, šta se tačno dogodilo?

– To što sam i rekao. Profesorka mi je umalo upisala keca jer sam rekao da ‘celo vreme’ nije pogrešno. Ona je zbog toga krenula da mi upiše keca, ali na kraju ipak nije jer je rekla da se iznervirala. Ali mi nije dala za pravo. Rekla m je da više ne pričam gluposti i ja sam morao da joj obećam da neću.

– I to je sve? – podigao je glavu Brana i zbunjeno ga pogledao.

– Pa sad kad to ovako pojednostavljeno ispričam, deluje bezopasno, ali bilo je tu svega i svačega. U stvari, ajde nema veze. Bilo je kako je bilo, desilo se šta se desilo, najbolje da ne dižemo dževu oko toga. Jel važi?

– Čekajte – umešala se Dragica – Zar celo ne može da se odnosi samo na prostor i na predmete? Mislim, pa ja tako učim decu u školi i ako mi sad kažete da…

– Dragice! – zaustavio je profesor Jufkić – Idi uzmi normativni rečnik i pogledaj pod ceo, značenje 2 a. i pusti da rešimo ovaj problem. I Dragica zaista ode stupajući odlučno prema dnevnoj sobi gde se nalazila polica s rečnicima.

– Misliš da ne urgiram?
– Da, mislim da nema potrebe. Osim toga, znaš i sam u šta bi to moglo da se pretvori.

– U šta?

– Pa u osvetu! U saplitanje na svakom ćošku. U nadgledanje. U špijunažu. U šta god hoćeš!

– E, pa ako je tako, baš ću onda da odem u školu.

– Nemoj, molim te, Brano, molim te ko Boga!

– Pazi, ako ne odem, ostaće kao da je ona u pravu i da može da radi šta hoće. I, što je najgore, zauvek će se u glave dece urezati taj mit. Ne mogu to sebi da dopustim. Ionako nas univerzitetske profesore proglašavaju za lenštine i arogantne smrdibube.

– Vidi, mamicu im njihovu! Sad odjednom može ‘celo vreme’! Pa dobro, Brano, ti si mi bio asistent. Zašto mi ovo nisi rekao nego sad ja da dacu učim pogrešno?!

– Mislio sam da nije bitno, ali sad vidim da jeste – reče Branislav značajno, naglasivši značaj scene odlučnim lupanjem pesnice o sto.
Sad je sve već bilo gotovo. Okršaj u školi neminovno sledi. Profesorka Trifunović i profesor Jufkić izaći će jedno drugom na crtu. Dvoboj je bio neizbežan. Marko je poslednjim atomima snage i pribranosti probao da ga spreči rekavši da su sledeća otvorena vrata tek za dve nedelje.

– Ma kakva otvorena vrata?! Idem u školu već sutra!

***

Kako je Marko saznao, Trifunovićka je sutradan, u petak, imala takozvani prozor između prvog i trećeg časa. Idealno! A kod Marka raspored:

1. Kultura javne diskusije
2. Politička korektnost u porodici
3. Biologija
4. Logika i zdravlje
5. Građanska lepota
6. Marksizam i zaštita
7. Matematika (dvočas)

Po pravilniku škole, roditelj nije mogao da dođe nenajavljen na razgovor s nastavnikom. Zbog toga se Brana najavio direktoru čim je započela nastava. Ovaj ga je odmah pitao o čemu se radi i da li su izbili neki veći problemi na šta je Brana rekao da možda jesu, ali da možda i nisu i da upravo zbog toga želi da razgovara s profesorkom. Direktor je posle ovih reči odmah pristao da dogovori razgovor u šestero očiju (jer, isto tako po pravilniku, njemu je morao da učestvuje i sam učenik) u specijalnoj sali za razgovore, učionica 101, tačno u devet.

Vest je do Marka došla odmah, putem komunikatora, a do Trifunovićke tek po završetku prvog časa, u zbornici, tako što joj je došapnuo sekretar, zatekavši je nespremnu i, kako je utvrdila nakon tri sekunde, prestravljenu od straha. Ostalo je samo deset minuta do sastanka sa Jufkićem, a ona je mislila da je problem mirno razrešen još juče. Pa Marko nije dobio keca! U čemu je problem? Ne znajući više šta sa svim tim zbrkotinama u glavi, odjednom, nesvesno, ili makar polusvesno, usred gungule u zbornici, uzviknu:

– Upomoooooć!

– Šta bi? Šta ti je Miro?

– Pa čeka me Jufkić u sali za razgovore. Sad, za deset minuta. A ja nemam pojma šta sam zgrešila!

– Smiri se, možda nisi ništa. Imaš li ideju o čemu se radi?

– Ama baš nikakvu. Juče sam zapretila njegovom sinu jedinicom, ali nisam mu je dala, iako sam bila u pravu.

– U pravu oko čega?

– Da ne može ‘celo vreme’

– Aha! – začuo se glas profesorke Naumović – Jesam ti lepo rekla da nije pogrešno?!

– Ali pogrešno je, proveravala sam u rečniku… Pa poslala sam učenicu po rečnik.

– Ali si verovatno gledala pod celo a ne pod ceo, jel tako?

– Naravno da sam gledala pod celo. Pa zar nije bilo reči o celom vremenu?

– Ijao, jao, jao, ala si ti nadrljala. Ti izgleda ne razlikuješ vrste reči – zaključila je Naumovićka.

Trifunovićka više nije znala šta će sa sobom. Pa svi smo tako učili. A nije bilo ni profesora Zlatića da je podrži. Danas je bio na lekarskom pregledu.

Depresivna, unesrećena, nesigurna, beznadežna, ispunjena čemerom, profesorka se lagano uputila ka sobi 101. Tamo su je ispred vrata čekali otac i sin Jufkić. Obojica nasmešeni. Marko da bi ublažio neprijatnost situacije, a Brana jer ga je jučerašnji bes uglavnom prošao. To ju je malo ohrabrilo. Prišla im je i pružila ruku. Svi su se od ranije znali pa nije bilo razloga za predstavljanjem. Po protokolu, vrata od učionice, tačno u devet, otključala je glavna tetkica.

– Sedite – rekla je prof. Trifunović – U čemu je problem.

– Zapravo ni u čemu. Makar se nadam. Da li ste juče mom sinu pretili da ćete mu dati jedinicu jer je rekao da je ‘celo vreme’ ispravno?

– Jesam.

– Ali zašto?

– Zato što, ne znam, mi smo tako učili, zato što to tako svi kažu, svi tako znaju, i trebamo svi tako da znamo. Zar nije nepravilno?

– Nije.

– Pa kako sad? Pa celog života su me tako učili.

– Učili su vas pogrešno. Niste vi krivi. Gledajte, da ne bismo od muve pravili slona ili kako se već kaže, najbolje da ovaj slučaj zaključimo. Ništa se nije desilo.

Marko samo što se nije rasplakao od sreće. Ovo je najbolji mogući iskod. Ovakav je samo mogao da sanja.

I ustadoše svi da se pozdrave na šta prof. Jufkić doda da mu je drago da se još uvek mogu izgladiti problemi kroz miran i razuman ljudski dogovor.

On, međutim, nije mogao znati koliko je fitilj Trifkače kratak. Taj nadimak koji su joj odavno generacije učenika unazad dali, sad je dobio priliku da dobije svoje potpuno opravdanje.

– Vi se, naravno, šalite?

– Ko? Ja?

– Da, pa rekli ste ‘još uvek’.

– Mislim da jesam, da, da mi je drago da još uvek ljudi mogu da se dogovore, ili tako nešto.

– I vi to kažete kao čuveni profesor Jufkić, jedan od najuglednijih lingvista u zemlji.

– Šta sam pogrešio?

– Znači, vi se ipak niste šalili?

– Ne, nije mi bilo ni na kraj pameti.

– Znate šta, da ste mi učenik, odmah bi vam upisala keca u dnevnik.

– Ali zašto? Šta sam zgrešio?

– Pa ‘još uvek’ je pleonazam!

Tu se Brani ponovo smrknulo pred očima. Ponovo se lupio po glavi, privukao najbližu stolicu, nalaktio se na sto, polako odložio olovku, i opet pored paradajza koji se tu neznano kako zatekao.

Ova dramska pauza trajala je neprijatno dugo.

– Dakle, draga koleginice, ovo još nikad nisam čuo, ali vi tvrdite da je i ‘još uvek’ pogrešno?

– Da. Pa zar nije? Čitala sam o tome u članku u novinama.

– Kojim novinama?

– U „Znam sve”.

– I tamo piše da je ‘još uvek’ pogrešno?

– Da, to je pleonazam.

Tu Brana oseti svu nemoć svog postojanja, potpuno klonu duhom i telom, toliko da se umalo ne skljoka sa stolice, što bi se verovatno i desilo da ga Marko nije pridržao. Poznajući svog oca, znao je da ovo nimalo ne sluti na dobro. Štaviše, ovo je jedna od onih situacija koja prethodi za njega tipičnu navalu razjarenosti. Stoga se Marko na brzinu osvrnuo po prostoriji da vidi ima li nekih oštrih predmeta u blizini. Samo ta hemijska olovka koju je neprimetno ćušnuo u sam kraj stola.

Trifunovićka je stajala nekako pobedonosno nad tim prizorom, očigledno i ne sluteći šta je čeka.

– Ijao! – blago je zajecao Brana. I zatim dodao:

– Ijao! - a rukom je nastavio da trlja lice. Istom onom kojom je bio nalakćen na sto. Ovaj iskusni profesor je zapravo primenjivao neku vrstu terapije o kojoj je jednom prilikom čitao nešto na internetu. Sad je se setio. Smirio se.

– Slušajte, gospođo Trajković…

– Trifunović.

– Trifunović, pardon, ovo zaista nikad nisam čuo. Novine pišu sve i svašta, pogotovo novinari i publicisti. ‘Još uvek’ možda jeste pleonazam, neka bude, ali svakako nije nimalo nepravilan oblik. – reče i ustade i ode uz pozdrav, odnosno mlako ‘doviđenja”.

– Prijatno i sve najbolje – usptreptalo i zadovoljno dobaci za njima Trifkača, uverena da je ponovo u pravu i da je iz diskusije izašla kao veliki pobednik.

Glava prva

– Ako još jednom čujem nekog da kaže ‘celo vreme” ili nešto slično tome, dobiće keca u dnevnik ko vrata. Jel jasno? – rekla je mirnim tonom i jedva čujno, autoritativna profesorka fizike i filozofije Mirjana Mira Trifunović, strah i trepet Više odnosačke škole na Mirjevu. Učinila je to upisujući čas. Takoreći, iz čista mira. Ništa logički nije prethodilo ovom događaju. Makar je tako delovalo učenicima.
Razume se, Trifunovićka je imala jake razloge da ovo kaže. Samo nekoliko minuta ranije, u zbornici je izbila svađa, zatim i tuča oko ovog pitanja. Zlatibor je po običaju bio najagresivniji. Ovaj stameni profesor biologije i srpskog, posegao je za dnevnikom drugog-dva i zapretio njime bibliotekarki koja je samo svratila da popije kafu. Onda je na svoju nesreću rekla:
– Dva sata sam čitala novi roman Filipa Davida. I celo vreme mi je bilo zanimljivo. A znaš i sama…
Nije stigla da završi rečenicu. Dnevnik joj je već bio nad glavom, a Zlatibor je urlao:

– Celo ne može da se odnosi na vreme nego samo na prostor ili predmete. Ceo može biti, na primer, hleb ili lenjir, ali vreme nikako! Jeste li shvatili koleginice?

Uplašena bibliotekarka instinktivno se sklonila u stranu prolivši punu šolju turske kafe i to pravo Trifunovićki u krilo.

– Jaoooooooooooooooooooooooooooooo! – zaurla Trifunovićka tako da su i učenici koji su prolazili pored učionice mogli jasno da je čuju. Srećom, nije prolazio niko. Bio je veliki odmor.

– Molim vas, izvinite… Jao, kako sam trapava. Ali stvarno sam se uplašila od ovog dnevnika i gospodina Zlatibora.
– I treba da se plašiš – odbrusio joj je Zlatibor, koji se inače prezivao Zlatić, i pomirljivo spustio dnevnik da mu visi niz noge i vratio ga na mesto.

– Nego, izvinite kolega Zlatiću. Moram nešto da vas pitam.

– Recite.

– Da li i čas može da bude ceo?

–  Može, što ne bi mogao?

–  Pa zato što je čas jedinica za vreme, a vi sad rekoste da ceo ne može nikako da se odnosi na vreme.

–  Pričate potpune gluposti, koleginice. Pa ovo znaju i mala deca. Ceo ne može da se odnosi na vreme i tačka.

– Pa kako onda može da se kaže ceo čas?

– Zato što je tu čas samo jedinica vremena, a ne i celokupno vreme!

– Aha, znači može celokupno, a ne može celo vreme?

– Naravno da može celokupno. Celo i celokupno nije isto. Da li ste ikad čuli da neko kaže da ne može da se kaže celokupno vreme? Naravno da niste zato što je to ispravno.

E tu su tek i ostali profesori počeli da učestvuju u razgovoru, najpre slušajući, a Mirna Naumović, takođe srpkinja i biologičarka, krišom je sa svog telefona otišla na neku jezičku Fejsbuk grupu i postavila pitanje može li se reći celo vreme.

U diskusiju se, logično, prva nadovezala profesorka Trifunović koja je fleku na suknji uklonila “kofenidorom”, klinserom za mrlje od kafe, a opekotinu “plamgasom plus”.

– Sramota je to što radite u biblioteci jedne ovako ugledne škole, a ne znate da vreme ne može biti celo. Zaista je sramota. Ne samo za vas nego i za ovu školu.

Bibliotekarka se zacrvenela od stida. Bila je to jedna povučena i mila devojka koja je volela da čita. Svima je bila draga i voleli su je i profesori i učenici zbog njene blagote i smirenosti, srdačnosti i ljubaznosti. Nema te knjige koju ona nije mogla da nabavi. Nije bilo tog đaka koji nije dolazio makar da je vidi jer je usput bila i neobično lepa.
Tako da nije čudno što su se ostali iznenadili, a neki od njih, po prirodi stvari, osetili potrebu da joj stanu u odbranu. Prvi među njima javio se školski psiholog zadužen za rodnu ravnopravnost Mihajlo Mihailović - Pupin (tako su ga zvali i deca i profesori).

– Slušajte vi, Trifunovićka, pre svega bi trebalo da izražavate više poštovanja prema svojim kolegama, a drugo, da li ste baš toliko sigurni u to što tvrdite da čak vređate i pretite?

– Naravno da sam sigurna. To zna svako dete. To se uči od malih nogu! Neshvatljivo je da ljudi prave takve greške i to oni koji su diplomirali na Fililoško-pomorskom fakultetu.

– A da pogledamo u rečnik? – predložila je stidljivo  simetrološkinja Paunović koja je sedela u samom ćošku zbornice i ispijala svoj čaj.

– Koji rečnik? Da li ste vi normalni? To je kao da sad listamo udžbnike da proveravamo da li je Zemlja okrugla ili ravna ploča.

Uto se javi profesorka Naumović koja je dobila odgovor na grupi koji je potvrđen uz čak sedam lajkova, i to za tako kratko vreme.

– Evo, pitala sam stručnjake i svi se slažu. ‘Celo vreme nije pogrešno jer pridev ceo može da ima više značenja. Jedno od njih je i vremensko, u šta se možemo uveriti iz Rečnika Matice srpske gde pod značenjem 2.a. piše ’onaj koji nije prekinut (u prostornom ili vremenskom smislu).

– Koje stručnjake?

– Stručnjake za jezik sa jezičke Fejsbuk grupe Naš jezik.

– Ahahahahahahahahahahaha! – prasnuše istovremeno i Trifunovićka i Zlatić - Fejsbuk!

– Pa dobro, ako ne verujete živim ljudima, stručnjacima koji se služe Fejsbukom, dajte da pogledamo u rečnik. Zašto ste toliko protiv toga?

– Zato što nema potrebe! To svi znaju!

– Imamo rečnik u biblioteci, idem da ga donesem.

– Idite i donesite ga i možete usput i da prolijete kafu po njemu. Prostakušo! – nije odustajala Trifunovićka.
I baš tad je zvonilo.

***

– Celo vreme nije pogrešno!

– Molim?!

– Kažem da celo vreme nije pogrešno. Raspitao sam se o tome i uverio se da nije. Pridev ceo može da se odnosi i na prostor i na vreme. Reči često imaju različita značenja i ta pojava se naziva polisemija – Izgovorio je Marko iz poslednje klupe koji je ovom svojm drskošću zaradio da se čitavo odeljenje okrene celom gornjom polovinom tela i unezvereno ga pogleda. Odmah nakon toga, pogledi su se okrenuli ka Trifunovićki, po inerciji, da vidimo njenu reakciju. Kolena su klecala, knedle su se gutale, tenzija je rasla, a nelagoda je ispunila svaki centilitar učionice.

Trifunovićka je krenula mirno da otvara dnevnik, dakle da upiše tog keca, ali pritisak je bio prevelik. Umesto dnevnika, greškom je uzela pomoranžu, a umesto da okreće listove počela je da je guli koru. Učenici su razmenili zbunjene poglede. Šta li bi ovo trebalo da znači? - provejavalo je pitanje pomalo potiskujući onu nelagodu i spokojno je pretvarala u teskobu i nespokoj.

Trifkača, kako su je đaci ponekad od milošte zvali, skontala je šta radi negde pri polovini ljušćenja pomorandže, ali sad je trebalo nekako zataškati ovaj blam. Ali kako?

Spas je došao sasvim neočekivano, od Nataše, učenice iz fine gradske porodice koja je stanovala negde u Dalmatinskoj.
– Celo vreme je pogrešno jer nešto što je celo može da se odnosi samo na prostor i predmete. Na primer, hleb može da bude ceo, ali vreme nikako!
– Naravno, bravo Natašice. Zato sam i uzela da gulim ovo pomorandžu, da sačekam da malo mućnete glavom.

– Ali profesorka – nastavila je Natašica – Zar niste rekli da ćete mu dati jedinicu?

– Jao da, dobro me podseti. Marko - jedinica!

– Ali profesorka, nije fer. Molim vas da proverimo u rečniku. Sasvim sam siguran da pridev ceo može da se odnosi i na vreme.

– Možeš ti da budeš siguran koliko hoćeš, ali kec je kec. Razumeš? Isto kao što su vrata vrata – duhovito je odbrusila ugledna profesorka koja je inače bila poznata i po tome što je bila učlanjena i u Srpsku jezičku asocijaciju i s te pozicije učestovovala u postavljanju pitanja za takmičenja iz srpskog, iako je predavala fiziku i filozofiju. Na to mesto dospela je zahvaljujući svojim pregalačkim radom na nezi srpskog jezika kroz razne tekstove koje je objavljivala u raznim uglednim novinama, kao što je Znam sve, primera radi.

– Nemojte profeosrka! Dajte da prvo proverimo za svaki slučaj! – čulo se iz odeljenja.

– Ko je to rekao?

– Ja – ponovo se čulo iz odeljenja.

– Dobro, Smiljana, izađi do biblioteke i donesi rečnik.

– Koji?

– Znaće bibliotekarka. Samo joj reci da sam te ja poslala.

I ode Smiljana po rečnik, a profesorka razvezala o momentu impulsa. Nije stigla čak ni da objasni o kakvoj se to pojavi radi jer se Smiljana vrlo brzo vratila. Čak se čulo da je trčala kroz hodnik. Ogromna knjižurina. Matičin jednotomnik. Da se čovek uplaši od njega.

– Dakle… da vidimo… Celo, celo, celo… evo ga. Celo, jekavski cijelo, matematički, ceo, potpun broj, potpuno veličina: jedno celo, celina, biti organizovan kao jedna celina. Dobro, Marko, gde ti je ovde vreme? Daj da ne trošimo više to isto vreme na gluposti, evo ti ta jedinica pa ti posle pametuj.

– Profesorka, to je imenica. Nama treba pridev ceo. Molim vas, pogledajte pod ceo.

– Jel ja tebi ličim na neku budalu ovde? Jesmo rekli ceo vreme ili celo vreme?

Ali mu ipak nije upisala jedicu. Nije mu to odmah rekla. Štaviše, napravila se da upisuje. Posle časa ga je pozvala da ostane u učionici.

– Marko, čisto da znaš da ti nisam upisala onu jedinicu. Nešto sam se iznervirala. Nisi ti kriv. Ali svejedno, molim te, nemoj više da mudruješ o tome kako je celo vreme ispravno.

– Neću, profesorka. Hvala.